Trećina majki u Srbiji tvrdi da nema mleko

Istraživanje o dojenju u Srbiji

Srbija je među zemljama sa najnižom stopom dojenja u Istočnoj Evropi, pokazuje nedavno sprovedeno istraživanje mreže SteadyHealth na uzorku od 200 majki u Srbiji, kako iz urbanih područja tako i iz okolnih ruralnih sredina.

Većina majki u Srbiji (9 od 10) započne dojenje svojih beba, ali i pored ovako visoke stope ranog dojenja, svega 13.7% majki isključivo doji svoje bebe tokom prvih šest meseci njihovog života. Isključivo dojenje u prvih šest meseci ima brojne koristi i za majku i za dete – umanjuje šanse za respiratorne infekcije i dijareju, utiče na razvoj inteligencije kod beba, značajno doprinosi oporavku majke nakon porođaja i umanjuje rizik za pojavu raka kod majki.

Stopa dojenja među srpskim majkama

Zašto majke u Srbiji ne doje?

mitovi o dojenju

Dojenje na javnim mestima

Ukupno 92% ispitanica je izjavilo da je dojilo svoje bebe neko vreme. Među njima, 49% je dojilo jedno dete kraće od 6 meseci, 28% je dojilo više od jednog deteta kraće od 6 meseci, i 15% je isključivo dojilo makar jedno od dece tokom prvih šest meseci života.

Oko 8% ispitanica je izjavilo da nikad nije dojilo svoje bebe. Na pitanje iz kojih razloga su se odlučile za hranjenje beba formulom, odgovarale su i mame koje su dojile bebe kratko vreme kao i one koje nisu dojile uopšte.

Dok su neke mame odgovorile da su izabrale formule iz ličnih razloga, poput uverenja da je hranjenje iz flašice praktičnije, da žele više vremena za sebe, ili su verovale da dojenje ne nudi značajne koristi za zdravlje, druge mame su imale kompleksnije sociološke razloge za korišćenje formula:

  • 10% navodi da je jedan od glavnih razloga za hranjenje bebe formulom njihovo društveno okruženje koje nije podržavalo dojenje;
  • 26% kaže da su se na taj korak odlučile jer „ne znaju ništa o dojenju“, gde kao razloge navode i nedostatak znanja pružalaca zdravstvenih usluga sa kojima su se susretale tokom trudnoće i u porodilištima, koji očigledno nisu uspeli da im pomognu da prevaziđu ovaj problem;
  • Interesantno je da značajan broj majki, njih 27% navodi da ili nisu imale mleka uopšte ili nisu imale dovoljno mleka da doje svoje bebe. (S druge strane, odgovajući na pitanje da li veruju da je većina žena fizički sposobna za dojenje, 77% njih je odgovorilo afirmativno, dok je 30% smatralo da mnoge majke nemaju dovoljno mleka)

Sa 28% ispitanica koje su čule za ideju da „majčino mleko može iznenada da nestane“ od svog okruženja, dok se druga petina susrela sa idejom da „majčino mleko može da se ukiseli“, kulturološki uslovljena verovanja o nedostatku mleka kod majki ispostavila su se kao jedan od glavnih razloga za niske stope dojenja u Srbiji.

Imajući u vidu da, prema podacima, samo oko 5% žena zaista ne može da doji zbog određenih fizičkih/medicinskih problema i/ili bolesti, što je značajno manji procenat u odnosu na ono u šta veruju majke u Srbiji – postavlja se pitanje koji su uzroci veoma rasprostranjene ideje da majke ne mogu dojiti svoje bebe u Srbiji?

Jedan od odgovora leži i unutar zdravstvenog sistema. Samo 8% majki je moglo da doji svoje bebe u toku prvog sata života, što se smatra izuzetno značajnim, imajući u vidu da se ranim početkom dojenja prenose značajna antitela detetu i da se na taj način utiče na prevenciju obilnog krvarenja nakon porođaja kod majki. Zatim, 17% ispitanica je navelo da su njihove bebe hranjene formulama u porodilištu bez saglasnosti majke, dok 13% majki nije moglo da doji bebe na zahtev jer su bile odvojene u okviru porodilišta.

***

Razmišljajući o ovoj temi, očigledno je da splet različitih faktora – fizičkih, psiholoških i socioloških, utiče na odluku majke da (ne) doji svoju bebu.

Videli smo da su fizički činioci presudni samo u jako malom procentu, kod žena koje zaista ne mogu da doje.

Na psihološkom nivou, promene koje se dešavaju sa rođenjem deteta predstavljaju veliki diskontinuitet u životu, i označavaju posebnu fazu razvoja u kojoj čovek, uglavnom prvi put u životu, snosi odgovornost za tuđi život, život bebe koja je potpuno bespomoćna i zavisi od brige odraslih da bi preživela. U zavisnosti (između ostalog) od psihološkog tipa ličnosti i stepena posvećenosti, ona će proceniti u kojoj meri će se „žrtvovati“ za dete, prioritizujući potrebe deteta ispred svojih, odnosno koliko će odbijati odgovornost, i dalje ostajati u ulozi „stare sebe“ koja je sklonija da brine o sebi, a da oslonac za brigu o detetu u većoj meri prepusti drugima u svojoj okolini (ovime se može delimično objasniti set odgovora o ličnim razlozima zbog kojih se odlučuju za formule poput: htela sam više vremena za sebe, hranjenje iz flašice je praktičnije, verovanje da dojenje ne nudi značajne koristi za zdravlje i sl.).

Dok su neke mame u velikoj meri okrenute sebi, i teško preuzimaju na sebe odgovornost koju sa sobom nosi novi život, neke druge mame imaju problem da preuzmu odgovornost za svoj život, odnosno da vode brigu o sebi. To podrazumeva poznavanje, prihvatanje i izražavanje sebe, svesno donošenje odluka i prihvatanje njihovih posledica, kao i odgovornost za svoje fizičko i psihičko zdravlje.

Nije od koristi (za majku, dete i porodicu kao celinu) bilo koja od te dve krajnosti – niti potpuno odsustvo brige o sebi i isključivo prepuštanje potrebama bebe, niti preterano insistiranje na svojim potrebama i oslanjanje na druge osobe u odgajanju deteta. Zlatna sredina između svojih i potreba bebe, je ključna za optimalno funkcionisanje u ovom novom ambijentu, stvaranju porodice, i dojenje se u nju apsolutno uklapa. Odnosno, i mame koje doje mogu naći zlatnu sredinu između poštovanja svojih potreba, vremena za sebe, i divne brige o detetu pružajući mu/joj najbolji početak u životu.

Zatim, postoje majke koje su sklonije donošenju odluka pod uticajem sredine i one koje se više oslanjaju na sopstvena znanja i stavove, bez obzira na to šta društvo od njih očekuje, ponekad i uprkos društvenim očekivanjima. Može se pretpostaviti da su majke koje se više oslanjaju na sebe i svoja znanja, uglavnom one koje se informišu o dojenju u većoj meri, što ih navodi i na odluku da doje, čak i u situacijama kada okruženje nije podržavajuće.

Dojenje u srpskim porodilištima

Sociološki i kulturološki gledano, dojenje je, kao i vaspitanje dece, društveni fenomen. Dok će evropske mame razmišljati da li da doje svoje bebe, procenjivati koliko će im to promeniti životni stil i da li će moći da ga uklope sa poslom, majke iz Kameruna ili Indije, podrazumevaju da će dojiti svoje bebe jer je za njih to najzdravija opcija. Dok će mama u nekoj od američkih ili evropskih zemalja dojiti bebu do šest meseci, što je preporuka Svetske zdravstvene organizacije ali i Američke akademije za pedijatriju, majke u Africi će dojiti bebe i do njihove 4-5 godine i tamo će se to smatrati sasvim normalnim. Dok se, na primer u Britaniji podrazumeva da bebe plaču, u Keniji se veruje da nešto nije u redu ukoliko beba zaplače. U nekim društvima se smatra da će se beba razmaziti ako se uzme u ruke i nosi, dok se u drugim podrazumeva da je beba stalno u nosiljci, ili rukama.

Kultura jednog društva određuje u kojoj meri se dojenje smatra značajnim i da li se preporučuje, do kog uzrasta deteta je tipično dojiti, nakon čega se može očekivati neodobravanje sredine, koje će se opet razlikovati od jedne sredine do druge, kao i odnos prema dojenju u javnosti i slična pitanja u vezi sa tim. Društveno-kulturni obrasci se replikuju i na nivou pojedinaca koji ih prihvataju vremenom kao svoje lične stavove (prelamanje društvenog u pojedinačnom kroz socijalizaciju), tako da će na odluku o dojenju uticati kako opšti stavovi, tako i stavovi neposrednog okruženja – tate, svojih roditelja, prijatelja, poznanika…

Srpske majke o stručnosti medicinskih radnika

Zdravstveni sistem u Srbiji, u kontekstu rađanja i dojenja, koji se sastoji od zdravstvenih ustanova, lekara i zdravstvenih radnika, bolnica, porodilišta, kao i cele infrastrukture, odraz je društvenih stavova prema dojenju, ženama, očevima i porodici u celini. Od ambijenta prostorija u kojima se žene porađaju, do položaja koji zauzimaju kada krene porođaj, samostalnosti koju imaju, odluke da li otac može prisustvovati porođaju, odluke osoblja o „dohrani“ beba bez saglasnosti majke, generalnog tretmana žene… u svemu tome ogleda se odnos sistema prema ženi, ocu, detetu, porodici.

Pa kakvu to poruku zdravstveni sistem u Srbiji šalje?

Mame nisu samostalne da odlučuju o svom telu, ono im ne pripada više po dolasku u porodilište kada postaju „pacijenti“, trudnoća nije normalno prirodno stanje, već pre liči na bolest pa se kao takva i tretira kroz niz (često nepotrebnih) medicinskih intervencija. Budući da se žene smatraju nesposobnima da donose odluke, one se donose u njihovo ime, poput odluke o dojenju bebe. Život je nasilan, kao i porođaj, sam/a si u hladnom svetu, poruka je koja se šalje bebi kada dođe na svet – odvajanje od majke, odnošenje u boks, ni tate nema u ovoj jednačini, hladno je dok jaka svetla prže oči navikle na tamu i toplotu. Flašica umesto maminih toplih grudi – uobičajena slika porodilišta u Srbiji.

Kao i u svakom sistemu, promene se odvijaju sporo, tako da sada postoje porodilišta koja počinju polako da menjaju praksu, i omogućavaju uključivanje oca u porođaj, dojenje na zahtev i mogućnost da bebe budu stalno pored majke, u nekim porodilištima postoje kade gde se može provesti deo faze kontrakcija uz blagotvorno dejstvo vode, a tu su i druge slične prakse koje humanizuju čin porađanja i odnos prema budućim majkama.

Kombinacija psiholoških i socioloških činilaca imaće presudan uticaj na odluku majke da li da doji bebu ili ne.

Može se pretpostaviti sledeće:

  • Ukoliko je okruženje nepodržavajuće prema dojenju, a majka ima oslonac u sebi i svojim znanjima, najverovatnije je da će odlučiti da doji, onoliko koliko njoj i bebi odgovara.
  • Kada okruženje ne podržava dojenje, a majka je sklona da trpi uticaje sredine, najverovatnije je da će odlučiti da ne doji bebu.
  • Ukoliko okruženje daje podsticaj dojenju, bilo da ima sklonost da nalazi oslonac u sebi ili da trpi uticaje, majka će se najverovatnije odlučiti da doji. Koliko dugo, zavisi od različitih životnih okolnosti u prvom, odnosno podrške okruženja u drugom slučaju.

Kako povećati stopu dojenja u Srbiji?Dakle, da bi se pružio podsticaj dojenju u Srbiji, potrebno je promeniti društvene i kulturne obrasce, podići nivo opšte informisanosti o značaju dojenja, čime će se eliminisati rasprostranjeni mitovi poput onog da majke nemaju (dovoljno) mleka, što će bitno uticati na promenu stavova i vrednosti, i time se kroz sistemsku podršku žene osnažiti za dojenje.

Dobra vest je da su neke inicijative u ovom smislu već pokrenute od strane različitih udruženja građana koja se bave temama roditeljstva i podrškom mamama, i pružaju novi, humaniji pogled na rađanje i porodilišta u Srbiji, kao i samo dojenje.

I na kraju, pogledajte interesantan dokumentarni film o prvoj godini života bebe u različitim sredinama širom sveta, od Mongolije do Namibije, od San Franciska do Tokija – Babies (2010)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.